МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ

            Ево, приближавају се нови избори, мада још нису расписани, али као да јесу. Ја бих волео да се не распишу, дa се не потроше толике паре, кад већ неће ништа да се промени: број посланика у Скупштини се неће смањити и Народ неће добити Народне већ Коалиционе посланике из Београда и неколико већих градова.

            Добра је и ова Власт, кажу кренуло нам је на боље, па кад је већ тако, што да се бацају паре за нове изборе. Зли језици, а и мој дође некако зао, кажу: "Срби се после диктатуре сваки пут изборе ди им буде још горе". Само им је уз Напредно јато кренуло на боље. Неки кажу да у новој предизборној кампањи то јато неће да има своју кампању; ни о коме неће рећи ниједну ружну реч, као што су их раније говoрили, али ће сада само да показују резултате свога рада и све добрe споразуме, предуговоре и уговоре. Неће да забораве да додаду још понеко обећање, мада се боје да обећају, а да не испуне. Таман посла!

            А ја, сељак из Урсула, из најсиромашније општине у Србији - Страдији (неки кажу да има и сиромашнијих), и већ зашао у године које почињу са седам, некако укапирах, уз помоћ Шојића, да кад већ ништа не знам и не могу, да бих могао да будем министар или бар посланик без фотеље. Од многих услова испуњавам само један: свако јутро кад устанем личим на садашњег, без ироније, доброг министра културе.

            Пошто станујем у Београду и имам добру (и закинуту) пензију, могао бих да будем министар или посланик без плате и фотеље. Мислим да то није мала ствар: наћи ће се нека столица за седницу Владе, а у сали за посланике моћу ћу да седим на степеницама; нећу примати плату ни дневнице, неће ми требати ни канцеларија, ни секретарица, ни деловодство, ни службено возло и возач, ни обезбеђење, ни послужење. За случај да изненада одапнем, нико не треба да плати ни читуљу - тело сам завештао Институту за анатомију Медицинског факултета у Београду, да се на њему будући лекари уче како је изгледао писац необјављене књиге: Размишљање једног обичног коња.

            Гарантујем да нисам члан ниједне мафије, ниједне партије и да сам, можда једини велики верник, који не верује ни у једнога Бога. Од Бога својом вољом слободан верујем само у оно што може да се напише, па одмах уради и буде од неке користи. Моја изборна база у Страдији је велика, чак врло велика, грађанска. Рачунам да су то сви они који ово прочитају и не поверују да сам луд, мада многи мисле да јесам.

            Мој програм за напредак земље гласи: Страдија је држава свих Страда и других који хоће да живе са нама и по нашим законима. Власт и Народ имају само један заједничи циљ: да буду самодовољни и да сарађују са другима.

            Објашњавао сам ја то Књазу, али изгледа да објашњење није доспело до њега. А и ако је дошло, можда је Књаз и Војвода са Романије, боље обавештен од других, већ знао да је то немогуће. А ја бих ипак да га појасним и Књазу и Страдалницима.

 Страдија је у погледу природних ресурса самодовољна земља да може да производи пољопривредне (и неке друге) производе неколико пута више него што су јој потребни. Само нам један ресурс полако опада - све је мање нас Страда, али зато све више долазе они други код којих смо се кроз историју навикавали да страдамо.

Принцип сарадње је још простији: хајде да трампимо оно што ми имамо више за оно што ви имате више. Ја сам ово произвео више него што ми треба, али не умем или за сада не могу да произведем још понешто што ми и не треба, ал' могло би да нам користи, бар да нам се деца наиграју док су мала и до полска у школу схвате да им школа не треба јер су већ рођени Страдалници.

Хајде комшије да сарађујемо: ми вама наше вишкове, ви нама ваше вишкове, да се не свађамо, да не преоравамо међе, да нас глобализам уз помоћ политике и клера не гура поново у све крвавије ратове... Народе, учи, ради и уживај у плодовима свога рада! И, што рече Исус, волите се људи, волите и друге као себе саме, ако вам то пође за руком.

Ето, па сад одлучите да ли ћете ме на бирачком списку дописати за народног посланика без фотеље. Ако хоћете, ја ћу у наредних дест текстова да вам све обећам и ништа нећу да порекнем. Да ли ћу нешто да остварим, то ће зависити од тога да ли ће ме Влада именовати за министра без фотеље. Са мном су сви у добитку: никад нећу говорити дуже од три (3) минута, увек ћу именовати проблем и предлог за решење и ни са ким нећу полемисати. И историчарима ћу бити од користи: као посланик тачно ћу забележити кад је који посланик побегао са седице Скупштине или био простак у току заседања. Ако будем министар без фотеље, онда ћу моћи да напишем нову верзију Макијавелијевог Владаоца.

Свим Страдалницима желим добро здравље и успех у добрим намерама.

У Београду, 22. фебруара 2016.                           Слободан Максимовић

                                                                        maksloburs@gmail.com